Sigurno ste puno puta od članova svoje porodice i prijatelja čuli kako to što radite nije dobro. Vrše pritisak na vas, vas to nervira, mislite da preteruju, da se ništa neće desiti, da vi sve znate i držite sve pod kontrolom. Mislite da se ono najgore dešava nekom drugom, tamo daleko. Ja sam neko kome se to desilo… Ja sam ona koja je ostala posle svega “toga” što se dešava nekom drugom… Moje dve ćerke i ja. Braka 9 godina, zajedničkog života 10, dve ćerke.
Kada sam upoznala svog supruga saznala sam da je on “lečeni” narkoman, ali meni to nije bilo važno. To je bio deo neke njegove prošlosti, mislila sam da je to gotovo, bila jako srećna i ponosna na njega. Mogla sam da garantujem da se nikada neće vratiti tome. Medjutim, jedan susret je bio dovoljan da se prošlost vrati i tako kreće naša borba sa vetrenjačama… Svađanje, plakanje, odlasci od kuće, vraćanje kući, opet svađanje,plakanje… u krug. Jednog jutra ustanem za posao i pronađem svog supruga u krevetu…. Hitna pomoć, adrenalin u srce, koma, ali ga je Bog vratio i dao mu još jednu šansu. Znala sam da sledeći put neće….
Godine su prolazile, borba se uvek vodila, bilo je i lepih perioda, koji su sve kraće trajali…a onda jednog jutra vas pozovu i kažu : “On je umro”.
Neko sa kim ste sinoć pričali pred spavanje, dogovarali se da ujutru ide po decu u selo… Ode….tek tako….i ostavi ženu,decu, majku, oca, sestru. Nema reči kojima se može opisati to stanje u koje tada zapadnete. Šok…
Da li ste ikada pomislili na život vaših voljenih bez vas? Možda vi mislite da ih baš briga, koliko sam se ja svađala sa svojim suprugom pomislio bi da ga mrzim.
Da li znate da je to očaj koji izbija iz njih?
Da li znate kako vas duša boli dok gledate kako gubite nekoga koga volite,a on misli da je najpametniji na svetu i da se sve to ružno dešava nekom drugom?
Da li znate kako je bolno kada neko misli da su mu svi drugi prijatelji, a vi svaki atom snage, vremena, finansija i zdravlja koristite za njega i njegov problem? I što je najgore,na kraju izgubite tu bitku…
Da li znate šta ostaje posle? Jedno ništa, jedan besmisao…
Da li sunčan dan za mene ima smisla? Pa i ne baš, kada on nije tu da ga podelimo.
Da li dete od 5 godina nedeljom treba da ide na groblje ili sa tatom u Zološki vrt?
Da li dete od 9 godina treba da presedi ceo raspust kući jer smo sve pare potrošili za tatin spomenik?
Da li je droga vrednija i bitnija od svake njihove suze koju su prolile za tatom?
Da li će nas život ikada više biti isti? Neće, ne može, jer njega više nema u našem životu.
Ja znam da borba nije laka,ali znam da Izlaz(ak) postoji.
Vaš mali korak ka tome je za vašu porodicu neprocenjiv. Podignite pogled malo više, pogledajte malo iznad sebe, pogledajte širu sliku.
Niste samo vi u problemu, ne patite samo vi. Vašim odlaskom vi nećete uništiti svoj zivot, on je gotov, ali ćete uništiti život svih onih koji za vama ostaju.
Da li su to zaslužili?
Borite se, verujte. Sve je moguće onom koji veruje. Ne odbijajte pomoć. Učinite nešto za one koji su uz vas kada niko nije, za one kod kojih uvek možete da se vratite, za svoju porodicu. Napravite samo jedan mali korak napred i videćete koliko će vas ruku dočekati.
Život je lep i dragocen da bi ga tek tako bacili, budite zahvalni na svemu.
Supruga, majka Andrijana